О књизи: година / Фридрих Горенштајн је писац и сценариста („Соларис“, „Роб љубави“), чије дело, без претеривања, може бити назван једним од врхунских феномена у прози двадесетог века – показао се као очигледно потцењени мајстор руске прозе. Из СССР-а је емигрирао 1980. године, као аутор једне публикације - приче „Кућа са куполом“. Горенштајн је своја дела давао на читање уском кругу пријатеља, међу којима су били Андреј Тарковски, Андреј Кончаловски, Јуриј Трифонов, Василиј Аксенов, Фазил Искандер, Лазар Лазарев, Борис Хазанов и Бенедикт Сарнов. Сви су били убеђени у Горенштајнову генијалност, о чему је посебно писао Андреј Тарковски у свом дневнику. На овој епској позадини за писца је била важна и судбина руског јеврејства – „тема Русије и јеврејства у аспекту њихове узајамне и трагично немогуће, у условима тоталитарног друштва, гравитације“ (И. В. Кондаков). поглед на људску природу умногоме му је одредио унутрашњу полемику са Достојевским. Као што је писац једном приликом приметио у једном интервјуу, „у сржи човека, упркос Божијем плану, лежи сатанизам, ђаво, и зато се морају уложити тако велики напори да се човек сачува од зла.” је много болног и понекад трагичног, блиског „проклетим питањима” Достојевског. Али овај рад је награђен неупоредивим осећањем - додиром Горенштајновог дела као истинске суштине постојања...